Kako je Alba našla svoj zauvijek dom

Bok svima, ja sam Alba!

Kad sam bila mala mala, ljudi kod kojih sam se rodila su odveli seku i mene od mame i ostavili nas na cesti. Bile smo jako male, možda mjesec i pol stare. Bilo nas je jako strah i skrivale smo se u grmlju. Možda malo i plakale, ne sjećam se više. Onda se odjednom stvorio neki dečko, izgledao je simpatično, ali svejedno smo se bojale. Rekao nam je da nas ne može ostaviti tako same na cesti i poveo nas doma.

Seki su našli nove ljude koji će ju paziti i maziti, a meni su cijelo vrijeme govorili da moram biti još malo s njima prije nego odem u svoj zauvijek dom. Nije mi ništa bilo jasno. Falila mi je mama i htjela sam se ušuškati kraj nekoga pa mi je jedna teta čak i dala da spavam s njom. Ona se najviše brinula o meni i stalno me je slikala. Rekla je da je to za moju novu mamu, ali nje nigdje nije bilo.

Jedan dan sam vidjela da se teta pakira i bila sam jako tužna jer sam mislila da će me ostaviti tamo opet samu. Nećete vjerovati, al uzela me i spremila u torbu. Tek tada sam bila zbunjena. Pozdravili smo sve one ljude koje sam upoznala i ušli smo u bus. Nisam se nikad prije vozila u busu i glasni zvukovi su me plašili. Ali teta me mazila i rekla da se ne moram bojati i da ćemo morati malo dulje putovati. Poslije busa smo se vozili na brodu, to je bila prava avantura. A onda vlak! Cijelo vrijeme sam se skrivala u torbi i bila tiho, mislim da sam većinu puta i prespavala.

Kad je vlak stao, teta mi je rekla da me nova mama čeka vani. Ali vani su nas čekale dvije tete i bila sam poprilično zbunjena. Obje su bile jako sretne kad su me vidjele i jedna me uzela u ruke i davala mi pusice i grlila me i sve. I onda mi je rekla da mi je ona nova mama i da idem s njom doma. Ali bila je teta, a ne pesek. Znala sam da mi ne može biti mama. Ko’ je vidio peseka s ljudskom mamom? Nisam nikad imala takvu mamu, ali moja prava mama je bila kilometrima daleko, nisam ni znala gdje točno.

Kad smo došli u moje novo doma bila sam jako iznenađena. Ne samo da sam dobila ljudsku mamu, nego cijelu familiju. Ostala sam bez svoje seke, a odjednom sam imala njih tri i dva brata, dvije pesice i tri mace. Bila sam najsretnija na svijetu. Mama mi je pripremila hrpu igračaka i krevetić samo za mene. Ali mene je bilo strah spavati sama, strah da opet ne ostanem sama. Kad me mama pustila u svoj krevet, mojoj sreći nije bilo kraja. Znala sam da će me zauvijek čuvati.

Nekad je mama znala ići raditi, pa bi ostala sama. To je bio horor! Fotelja me napadala, naočale su me probale zaskočiti, čak je i sat imao čudne namjere. Sve sam ih savladala i izgrizla da mi ne mogu ništa. Mama nije bila toliko ponosna kao ja. Zapravo nije uopće bila zadovoljna. Trebalo mi je malo vremena da shvatim da ne smijem dirati njezine stvari, iako su me izazivale cijelo vrijeme.

Par puta se mama jako zabrinula za mene, nije mi bilo baš najbolje. Jednom se krpelj htio družiti sa mnom, al umjesto prijatelja sam dobila piroplazmozu. Inače sam bila puna energije, a tada sam samo spavala i nisam imala snage za igranje. Odvela me je kod veterinara i on mi je dao nekakve injekcije. Poslije toga mi je bilo puno bolje.  To je brzo sve prošlo.

Znate što mi je bilo najgore? Jedan dan mi je bilo toliko loše da nisam mogla jesti, a jako volim jesti. Nisam čak ni vode htjela i povraćala sam. Inače volim po vani pojesti ak nađem nešto fino pa je mama prvo mislila da mi zato nije dobro. Svejedno me otpeljala kod veterinara. Bili smo jedan dan, pa drugi, pa treći.. svaki put su me pikali. Tada sam zaključila da mi je veterinar smrtni neprijatelj i svak put kad vidim njegovu kuću pokušam pobjeći. Mama me uvjerava da je on dobar i da pomaže, ali nekako u to baš ne vjerujem. Svaki put kad dođemo, on mene pikne, ne vidim ništa dobro u tome. Nema veze, da vam ispričam do kraja.. danima mi je bilo teško, čak su mi i krv vadili i stalno nekakve injekcije davali. Mama mi je kuhala piletinu i rižu i to mi je bilo jako fino. Nakon tih injekcija mi je bilo bolje, ali veterinar mi i dalje nije drag. Rekao je da imam nešto što se zove gastritis i da ne mogu više jesti sve što sam mogla prije. To mi je bio najgori dan u životu.

Mama mi je počela kupovati neku čudnu hranu, svako malo nešto novo. Nije mi se ništa od toga baš svidjelo. Čak sam znala i povraćati nekad. Onda je jedan dan donijela neku bijelu vreću. To mi se jako svidjelo i jedva sam čekala onaj zvuk kad vrećica zašuška zbog otvaranja. Od tada nisam imala problema uopće. Osim kad sam vani našla neku kobasicu i pojela, ali to je trajalo samo jedan dan i brzo sam se oporavila.

Sad imam već 5 godina! Volim se jako šetati, najviše s mamom. Svaki dan se sunčam na balkonu i hladim na parketu. Vode me na more, u grad, na posao, gdje god smijem ići. Plišane igračke mi baš ne daju jer ih izgrizem, al zato mi je špaga omiljena. Svaki Božić i rođendan dobijem novu.

A od kad jedem posebnu hranu, mama kaže da se zove Forza10, ne moram više na injekcije kod veterinara. Još samo da se naučim da ne jedem sve što nađem i nitko sretniji od moje ljudske mame.